Leševi plove, njišu se i plove,
Zeleni, modri, teški, naduveni:
Krupnjaju, rastu, kao da se tove;
I onda stanu, tiho okupljeni
Kraj obale crne.
Jedan o drugog neoprezno zapne,
Poskoči naglo, ko od neke volje;
A gnjilo uho iznad vode napne,
Nad mutne vale, što uz njih grgolje
Kraj obale crne.
Nožni se palac na talasu ziba,
Namiguje, kao da se šali:
“Tko kaže za nas da smo hrana ribâ?
Gle! Od njih mi smo tako odebljali
Kraj obale crne.”
Strašno, ko rana, zijevaju im usta,
A voda, pljušteć iz njih, u njih, zbori:
“Lažu! Od mene trupla su im tusta!”
I prelije ih grubo, i žubori
Kraj obale crne.
Pa kao da ih neman rijeke lupka
Da požure se, dok bi htjeli stati;
Jer kad će prestat ova strašna kupka,
Kad će im jednom odmorište dati
Kraj obale crne?
Zašto im uže, što vratove resi,
Prezrenu milost još jednom ne vrati,
I o dub stari opet ih objesi,
Da bi se mogli mirno odmarati
Kraj obale crne?
Zašto taneta, posuta po trupu,
Ne otežaju, na dno ih odvuku,
Da dođe jednom kraj jurenju glupu,
Da nađu tihu, najtaniju luku
Kraj obale crne?
Al oni plove, njišu se i plove,
Zeleni, modri, teški, naduveni:
Krupnjaju, rastu, kao da se tove;
I onda stanu, čežnjom okupljeni,
Kraj obale crne.
Objavljeno: 1943.
Odgovori