Lončar je selu na volima
doveo robu za žito,
a ja sam k njegovim kolima
s vrčem zlata pohito.
S čežnjom sam gledo u frulicu,
što čula se starcu u bradi
i dok je punio lulicu
stao me smiješkom da gladi.
I nisam mu reći mogao
zašto sam žito donio…
on mi je šutke pomogao:
od gline mi frulu poklonio.
Vijek sam je usnama dirao
idući malen na pašu,
skriven sam tiho svirao
dozivajuć ptice u šašu.
Jednom su mi je oteli
pastiri, i svirahu redom.
A ja se je kasnije ne mogoh
dotaći usnicom blijedom…
Razjaren frulicu pograbih
i bacih je o kamen jako –
u meni je dječarac maleni
od boli tiho zaplako.
– Opet sam djetinjom dušom
pjesme pjevati stao,
i nikome, nikome frule
svoje ne bih već dao!
Kad bi tko na nju svirao
i sad bih je bacio jako
o kamen – al ne znam, bi l’ opet
maleni dječak zaplako…
Odgovori