Nečega se navek ja bojim,
Al čega, ne znam, ne mrem zagoniti;
V mraku samo čekam i stojim,
I to je tak i drugač ne mre biti.
Znam da jempot nešče dojde sim,
Al što i gda, to nije moči reči,
Ja ga čakam, čakam i gledim:
Pove mi morti kaj se ne sme zreči.
Njega nega, nit je živel gda,
Al mesec tenjo more mu prijeti –
Se on pote, se on steze zna –
I on bi mojo pamet mogel zeti.
Pozdravlenje samo dok zvoni,
Za njegve crne onda zabim trage,
Vu tišini saki list čkomi,
I čujem reči blažene i drage.
Ta molitva zableni zvonov
Starinska to je duša, soza mraka,
Pesma zvezdi, senja ti bregov,
Njo razme ovde cvet i trava saka.
Ta molitva je nebeski dar;
I zvoni dalko, dok zvone srebrni,
Vidim: angel spušča se čuvar,
I moji poti neso više crni.
19. lipnja 1913.
Odgovori