Ti pitaš, zašto šutim poput groba,
Iz kojega tek jeka šumna zbori,
Ah, pitat nemoj, šutit ćemo oba,
Ta jadi golemi su odgovori!
Jer znaj, da tebi u kojegod doba
Tu ranu raskrijem, što mene mori,
Ko groze svog bi lecnula se roba
I kliknula: “A tko ti ranu stvori?”
Al na to nikad odgovorit neću.
Nek odgovor i rana bude tajna
Sve dotle, dok ne kucne ura skrajna;
Jer ničim neću mutit tvoju sreću,
Jer da ti zdvojan odgovorim kada:
Zamučala bi čudom, blijedeć s jada…
Objavljeno: 1874.
Odgovori