Svemogi Bože moj, kim svaka postaju,
odvrati jur gnjiv tvoj ter pomiluj naju.
Ostavi zlu volju, pozri na verni puk
gdi tarpi nevolju svakdan od turskih ruk.
Luge, sela, grade popliniv s’žegoše,
muže, žene, mlade svezav povedoše.
Ubiše junake koji se arvihu,
a ine nejake u sinžir vedihu.
Sinke porubiše od krila materam
ijošće činiše vašćine njih hćeram.
Daleč rastavljaju od draga miloga,
tih tamo prodaju, a simo inoga.
Eno još oltari tvoji raskidaju
i sve svete stvari tlačiti ne haju.
U temple tve svete konje uvajaju,
prilike propete pod noge metaju.
Svite, u kih tebi služba se činjaše,
razkrajati sebi u kavadih jaše.
Pehare kovaše od kaležev tvojih
i još pokovaše pase sabalj svojih.
Oto, ča je gore, divstvo odckvar[n]iše
divic ke, pokore čineć ti, služiše;
ter ditcu neumiću obrizav, tiskoše
u veću nesriću ner kih posikoše!
Eto jur potarvši mnoge gospode stan,
hite ne ustarpivši ostalih dati van.
Sve dni ter sve noći nigdir ne sustaju
nastojeć primoći karstjan ki ostaju.
Tokoje sila njih jure objačala
da moći ni u svih ka bi jim pram stala.
Nastupaju na nas, a nas je strah ubil.
Jur puk tvoj gine vas, a ti si odstupil.
Oni nas tiraju, vežu, biju, deru,
za te se ne haju ni za tvoju veru,
složiti pod noge ku su odlučili;
moćju sile mnoge svih su jur sključili.
Li kakono plami kad pade u gori,
ostane čarn kami i prez listja bori,
inako t’ ne ostaju gradi tere mista,
kojano opušćaju plinujuć sva lita.
Boj su bili s njimi Harvati, Bošnjaci,
Garci ter Latini, Sarblji ter Poljaci.
Eto još boj biju nici, a nicih ni,
a druzi ne smiju jer si njim gnjivan ti;
rit se ča bo prudi al vojske kupiti
ako, ki svih sudi, neće se smiliti.
A ti, Gospodine, grihe jur odpusti,
da puk tvoj ne zgine, jur milost na nj spusti.
Rači se smiliti, slomi mač poganski,
ne daj pogubiti ostatak karstjanski.
Eve smo rojen’je, da ti s’ naš spasitelj;
proda nas sgrišen’je, da ti s’ odkupitelj.
Dostojno jest da mi za grih zla patimo,
da milosardan si ti, zato te molimo:
E Bože, odnesi jur taj bič od naju,
a na njih nadnesi kino te ne znaju. –
Tebi vapijemo tužeći u plaču:
Tvoji smo, a ginemo, pogani nas tlaču. –
Radi su svih požrit, nigdar karvi siti,
sve će, diju, podrit, a puk tvoj pobiti.
Ispunit toj hteći, nigdar ne pristaju,
jednih zavodeći, druzih pobijaju.
Bijući primaju kasteli, gradove,
tako se obladaju priljuti lavove.
Uteći prid njih zlom jur nimamo kuda
ner pod tvojim krilom, kraljuješ ti svuda.
Lahko sve njih sile ti moreš ustavit,
ke su odlučile s tobom nas rastavit.
Ako s nami stati budeš, Gospodine,
hoće se odarvati narod ki sad gine;
tere vazet sminost, udrivši potirat,
ako tvoja kripost bude nas podpirat.
Jur dovolje budi, jur budi dovolje,
slobodi tve ljudi od toke nevolje.
Oto vidimo mi da svih karstjani moć
biti se uzmožna ni nimajuć tvu pomoć.
Narodi pri jaki izgubiše jakost
jere u boj taki nimaše tvu milost.
Eto bile polja od kosti vitezov,
kimno nije broja, i vojvod i knezov;
i ki s malo ljudi razbijahu mnoštvo
buslomansko svudi, sgubiše hrabarstvo;
ne mogoše branit listo daržavu svu
ni sebe još shranit, uzmak ti ruku tvu.
Jer ti buduć sardit za grihe naše nam,
tko će moć osidit u grad ter stati pram?
Meči ne valjaju ni šćit s oklopami,
ni ki upravljaju strilom ter puškami;
jake konje tokoj ter kopja napravit
na nas buduć gnjiv tvoj, ča ćemo opravit?
Kako poni za grih puk tvoj je za zginut,
tako ne zgubi svih milosardjem prignut;
ostavi sarditost tere se jur smili,
učini nam milost, k tebi smo pribigli.
Razsarjen činjaše da tvojega puka
pod oblast stavljaše patarinska ruka;
umiljen puk paka tebe uzmoljaše
i tva desna jaka njih oslobojaše.
Molimo se sad mi, b’jeni turskom silom,
da nas jur otmeš ti jakosti tve dilom.
Ne htij već oddiljat; čini da poznaju
da grih naš pobijat, ne oni, ja naju.
Onako ukaži njim moć i jakost tvoju
kakono i onim ki, skupiv moć svoju,
s koli ter s vojskami za pukom udriše
putem meu vodami ter se potopiše.
Tako, kako ukaza sionikom i onim,
kih oganj nakaza i da jim smart svimim,
rasarjen ti, platit hoti njih s uzroka,
jer htihu uhvatit Iliju proroka.
Onako još kako ukazao jes onim
ki sedoše jako pod gradom Dotajim,
radi tuj uhitit Helizeu tvoga,
i ne jaše vidit s uzroka takoga.
Ukaž, Gospodine, kako si ukazao
asirske jačine kad si nakazao;
mnoštvo kad veliko s vojvodom oholim
došad, svekoliko sta pod Jerozolim.
Tej sile i tuj moć razbil tada tko bi,
ner on ki jednu noć toko tisuć pobi?
Ukaž još, Bože moj, kakono i tada,
kad Žara kralj u boj vojask vodi stada,
rat čineć puku tvom, puku Izraila,
s oružjem i s mnoštvom sminim u taj dila.
Kih desetsto tisuć, trista koles biše,
posla ti strah moguć i pleća obratiše.
Ozrit se ne smiše, a sam kralj za njimi,
s kim jih malo biše, sikuć prostri svimi.
Ruke tve još kripost nevernu narodu
ukaži tva milost, ki nam čini škodu:
ukazao si kako kad sile prez broja
ročiše se tako vazet mista tvoja;
mista izraelska pod sobom podbiti
vojska idumej[s]ka i s njom Moabiti.
S njom još Amoniti ki, totu skupiv se,
ne jaše grad riti, meu sobom svadiv se.
Ub’jeni legoše, svoji svojih bijuć,
i tad oblizoše grajani potičuć;
arvanje ne činiv, okol razgrabiše,
i blago popliniv, hiže napuniše.
Pokaž, Gospodine, da kako saržba tva
za naše krivine nas u nevolju da,
onako smiljen’jem da nas mož obranit
tere s utišen’jem slobod nam povratit;
Turke sve podvratit za blud njih nevere,
njih silu pokratit ka nas koljuć dere.
Evo plačne tebi majke tužeć hode,
da ne plode sebi, jer njih plod odvode.
Niki su prognani iz bašćine svoje,
a niki pognani u sužanstvo stoje.
Taj plače ditčicu, taj muža, taj žene,
plače brat sestricu, a sestra bratca nje.
Jur dojt te do tebe vapaj i suze njih,
ne daj da povede nevira Turak svih.
A ti, ki s’ propeti Bog, Gospodin naju,
nam si da[l] karst sveti, ne ki te ne znaju:
izneo si od bluda nas tere od djavl[j]ih ruk,
na križ pridav uda, odkupi veran puk.
Ne daj da nas dave pogani nogami
ali da nas strave sikući sabljami.
Fruštan’ja taj i boj od nas jur odvrati
ter silu, koj ni broj, nevernikom skrati.
I ti, Gospe mila, moli sinka za nas,
koga si rodila ne zgubiv divstva glas;
ne pristan moleći za sve duhe svete
da Bog, nas mileći, odbije proklete
i tvardost pribije priljutih sardac njih
ali jih pobije, da ne ginemo s njih.
Ti nas, Gospe, brani pridav sinku tvomu,
u vas [s]mo ufani, a ne u inomu;
a paka, odbivši od nas nevernike,
gori nas primivši, spasite u vike.
Odgovori