Opet mi je došla moja tuga stara,
Da se opet sa mnom malko razgovara.
Ona meni veli: “Zdravo, moj brajane,
Kako li mi živiš, kako traješ dane?”
A ja njojzi kažem: – S tobom kojekako,
Ali kad sam samac, zlo i naopako!
Tebi mogu reći što mi tišti grudi,
Govorim li ljudim, ne vjeruju ljudi.
Jedina si ti mi što me slušaš slijepo,
Sjedni zato k meni, ogrli me lijepo!
Da nam bude ljepše, evo do tri čaše,
Ispit ćemo skupa sve u zdravlje naše.
Prva mi je čaša puna starog vina,
Imam ga već davno s groba materina.
U toj drugoj čaši – to je vino mlađe,
Iza mrtve drage, al je zato slađe.
A u trećoj mi je ponajljepše boje,
To je vrela krvca otadžbine moje.
Pokušajder samo kako blaži grudi,
Čovjek pije, pije, dokle – ne poludi.
Ali zašto dršćeš, što li ti je sada,
Te za čašom čaša na zemlju ti pada?
Nisam znao da ćeš tako luda biti,
Pa mi čaše razbit! Što ću sada piti? –
Ali baka reče nakon stanke duge:
“Ne brini se za to, donijet ću ti druge.
Sve tri pune suza, otrova i žuči,
Kad ih samo nagneš, srce će ti pući.”
I već na prag stara stupi s jednom nogom:
– Vrati mi se skoro! – “Hoću, dušo, zbogom!”
Objavljeno: 1895.
Odgovori