Prijatel moj stari, zakaj tak šumiš?
Kesno je i noč je, zakaj vre ne spiš?
“Gledim te zdavnja tak i prezmišlavam,
“Kak teško je pametnem takvem glavam!”
Ti mi se špotavaš, ja to dobro znam,
Ali vezda moreš; baš sem čisto sâm.
“Ja ne špotam se, al gledim te dogo
“I razmem tvoje misli se i togo.”
“Ja žalosten nesem, zakaj bi i bil?
“I dobre sem vole, malko sem i pil.
“A kaj bo zutra, kaj bo potlam zatem,
“Dok plakal se boš za tem krajem zlatem?”
Kaj? Zutrašnjica mi neje na brige;
Plakati se ne znam, – eto, to je se!
“Al poveč mi, dok skupa smo tak sami,
“Kaj tebe ova zemla niš ne mami?”
Ja nazaj već ne mrem, da bi baš i štel,
Drugi me je život odnesel i zel.
“Al ove život lepši je i slajši,
“I da ga poznaš, tu bi ostal rajši!”
Vu tem kraju poznam samo svojo bol,
Zato sem zakopal ovde srca pol.
“Da poznaš starce, koj so ovde bili,
“Veselo kak so delali i pili!”
Vmrli so i oni, tam na grobju spe,
Mesto njih se vezda drugi vesele.
“Da poznaš ovo nebo, zvezde ove,
“I ovo zemlo, kaj te k sebe zove!”
Preveč dobro poznam se kraj sebe to,
Zato ne mrem pota najti vre domo.
“O, dojdi k nam, još neje se zgubleno.
“Mladosti cvetje cvelo bo crleno!…”
Lako noč, moj stari! Zdavanja spi vre se,
Mesečina ide samo kraj steze.
10. lipnja 1913.
Odgovori