Opsjena

Ja ljubio sam nekoć silno vas
U predvečerje kad ste doći znali,
U zagrljaju divljem zadrhtali,
I kad vam plavi rasuo se vlas.

To najljepši je mladosti mi čas.
I rastasmo se. – Odnijeli vas vali
Života nekud. – Jeste l’ zaplakali,
Kad naše sreće čuste mrtvi glas? –

Ja čuvam još i danas suhi cvijet
U nekoj staroj knjizi, – dar to vaš je bio.
Ja odavna bih sve to zaboravio,

Tek slučajno ga nađoh, i sve mi dušom prođe:
Ta u što naša ljubav? Na moje usne dođe –
Sujet za posve običan sonet!